Anina vremena

Zpran Preradović
Autor je Zoran Preradović, dugogodišnji novinar nedeljnika NIN

Mnogo toga moglo bi se spočitati premijerki Ani Brnabić, ali na toj dugačkoj listi svakako nije sposobnost da iz nehata i za vlast u najgorem mogućem trenutku, privuče pažnju javnosti. Tako se desilo da Ana objavi kako će i zvanično pristupiti Srpskoj naprednoj stranci i to baš u trenutku kada se na pola mandata, jer tačno je dve godine kako je Brnabićeva postala premijerka, na kantar stavlja učinak njenog kabineta. I tu nastaje problem.

A bilo je u te dve godine tu svega i svačega – od štrajkova u Goši i Fijatu preko protesta malinara, prosvetara, policajaca, do skandala ministra Aleksandra Vulina i njegove „kanadske tetke“ zaključno sa aferom „rajski papiri“ u kojoj je otkriveno da su poslovi i imovina ministra bez portfelja Nenada Popovića teški više od 75 miliona dolara. Ako je impregniranost obraza bila mera kalibrisanja za stranačku inicijaciju onda je Ana Brnabić besprekorno ispunila zadatak, jer je uz politički kišobran svog mentora, predsednika Aleksandra Vučića, uspela da relativizuje i preživi sve skandale.

Ali na ovom mestu valjalo bi se vratiti u vreme kada je premijerka dobila mandat da sastavi vladu iako je bilo jasno da je njena skupštinska većina zapravo ona kojom neprikosnoveno raspolaže Vučić. Već sama činjenica da su u prvoj reakciji na izbor Ane Brnabić zapadni mediji najpre pocrtali da je reč o prvoj ženi premijeru u Srbiji, a odmah zatim skrenuli pažnju na njenu seksualnu orijentaciju koja je u datom slučaju trebalo da signalizira kako se zemlja modernistički odmiče od stereotipa o gej populaciji, jasno je da predsednik Aleksandar Vučić ovim manevrom pokazao da barata taman sa onoliko principa koliko prija Zapadu. I to je na neko vreme dalo rezultat, ali sasvim drugi par rukava je što je Vučić dolazeći na vlast obećao mnogo više od seksualno alternativne premijerke. Nakon ovakog izbora, restlovi nasilno preobraćenih radikala u evropske napredne poštenjačine, cedili su kroz zube da nijedan srpski predsednik nije napravio toliko simboličkih poteza dostojnih poražene kolonije kojima je ponizio sopstvene građane, i to baš one koji čine Vučićevu izbornu bazu, izmeštajući ih iz ravni svakog dostojanstva.

Opet, Vučić je dobro znao da je igra sa vremenom u kojoj je zemlja mogla da glumi neutralnost na isteku i ispravno je procenjivao da će Brnabićeva, bar na izvesno vreme, biti idealan smokvin list za njegovu političku golotinju. Bez obzira što će dežurne patriotske narikače sve ovo tumačiti kao akt slomljene evropske periferije. Ono što zaista jeste iznenađenje je činjenica da Anu nije zadesila sudbina Lazara Krstića, zaboravljenog ministra finasija sa izgledom derviškog mistika, koji je svesno pristao na ulogu korisnog idiota kako bi predsednik ispao Majka Tereza iako je samo koji mesec kasnije preko grbače penzionera i najsiromašnijih sprovodio finansijsku konsolidaciju.

Za to vreme Ana je pregrmela svašta. I zvižduke u Orašcu na godišnjici obeležavanja državnosti i izjavu o „šumskim ljudima“ u političkom vrhu albanskog pregovaračkog tima, pokazujući da može biti ekspresivnija i s manje diplomatskog takta čak i od Vulina, pa sve do spoznaje javnosti da se njena stručnost svodi na bezuslovnu lojalnost kao jedan od najdelotvornijih političkih instituta ovdašnjeg političkog sistema. Ovo se posebno odnosi na aferu „vetroparkovi“ kada je stajući na stranu Vučićevog kuma, tadašnjeg direktora Elektromreža Srbije Nikole Petrovića, trasirala sebi put do fotelje ministarke za državnu upravu i lokalnu samoupravu, što je bio samo prvi korak u usponu ove naprednjačke iskušenice do trona sveštenice istine.

Stvari po njenu biografiju u početku nisu izgledale prijatno. Ako je Vučić, darivajući joj mandat jasno stavio do znanja da će se političkim pitanjima baviti Ivica Dačić, to je po sebi zvučalo ponižavajuće. Istina, javnost ni tada a ni sada nije imala prilike da čuje njen jasan stav o bilo čemu, čak ni onaj o položaju LBGT populacije, ali predsednik je makar pristojnosti radi morao svoj naum da zadrži za sebe. Opet, taj neviđeni politički inžinjering nije bio bez svoje zabavne crte. Zamislite to ovako, politička polovina premijera, odnosno Dačić, daje glas ekonomskoj polovini predsednika vlade koja mu nedostaje. Zbir dve polovine premijera, očekivano, nije dao jednog pravog premijera, pogotovo ako se u obzir uzme Vučićevo urođeno uverenje da svi imaju pravo na njegovo mišljenje. Može biti da je Vučićev naum tada bio da za ekonomske propuste odgovara Ana kojoj je onako usput natuknuo da joj ostavlja kasu sa ogromnim suficitom, a da politički kaštigovan bude Ivica koji bi po tom istom naumu trebalo da potpiše onaj obavezujući sporazum o Kosovu kao komšiluku.

Formalni ulazak u SNS ne bi trebalo da promeni premijerkin osnovni zadatak. Ona bi uprkos svim brljotinama trebala da bude moler Vučićevog imidža na Zapadu uz koji se sve češće kači epitet autokratskog, a poređenja sa Orbanom i Erdoganom ne idu samo do modnih preferenci i kariranih sakoa koje sva trojica tako rado nose.

Sve, opet, ne mora biti baš kako je Vučić naumio. Nije da je Vučić kao PPV u početku baš mokrio uz Andrićev venac gde je stolovao Tomislav Nikolić, da bi se kasnije, ipak, otrgao očinskoj kontroli. Nema nikakve sumnje da je elementarna ideja da Brnabićeva bude Vučićev Cvetković, a da li može ispasti da Vučić bude njen Toma Nikolić neće zavisiti samo od nje, a bogami ni od „Ace Srbina“, jer teško da će u „pokosovskom ciklusu“ koji je Zapad namenio Srbiji biti mesta za Vučića. Na kraju krajeva to će biti ključno poglavlje njenog premijerskog portreta. Bez obzira da li će ta neizvesna budućnost odneti i nju.

Autor: Zoran Preradović

Foto: Medija centar Beograd