Centar Press INTERVJU-Dragoljub Draža Petrović: Neka nam je digitalni Bog u pomoći

Vlada Srbije na čelu sa premijerkom Anom Brnabić obeležila je dve godine rada. Kako izgleda Anina Srbija, gde se na liniji od tamnog do crnog nalaze mediji, gde vlast, a gde opozicija, za Centar Press govori Dragoljub Draža Petrović, glavni i odgovorni urednik dnevnog lista Danas.

List Danas je nedavno je proslavio 21. godinu postojanja i nema pozvanijih  od novinara i urednika Danas-a da ocene stanje u medijima. Tamno ili crno?

Mejnstrim novinarstvo, a ovde su, za divno čudo, tabloidi mejntstrim, umesto da je obratno, sve više liči na hajku na vukove. Ono što valja, tu je pored NIN-a, Nedeljnika, N1,Vremena i Danas-a,  ima skromne tiraže, skromnu publiku, a kad najveći uticaj u štampi imaju ljudi prilikom čijeg začeća je pobedio najgori spermatozoid, onda to izgleda ovako. U novinarstvu je najvažnije da ne budeš jadan i prost. Problem je što ovde baš takvi prednjače.  Novinarstvo u Srbiji je zanimanje koje se često ne razlikuje mnogo od kelnera, taksiste ili dragačevskog trubača.  Njih možete da šetate u krug ili ih penjete na sto kad god vam se ćefne. Za skroman bakšiš.

Ovde su tabloidi bog i batina. Oni su okružno i republičko javno tužilaštvo, Vrhovni i Ustavni sud, ali su pritom advokati svakog uglednog morona koji ima para da im to plati i svake spodobe koja će dizati tiraž zato što je od generalnog sponzora dobila pare za silikone, a pamet joj naknadno ugrađuje neki novinar tabloida. 

Tabloidi su opijum za proste i neobrazovane, a problem Srbije je što je procenat tabloida i prostaka dominantan u odnosu na onaj normalniji deo nacije. Taj procenat prostaka porastao je kada su nas zajahali naprednjaci, idoli prostaka. 

Vlada Srbije obeležila je dve godine rada, kako izgleda Anina Srbija?

Izbor Ane Brnabić za predsednicu Vlade je bruka za Srbiju, bruka za sve nas pravoslavce, i gde nam Vučić to priredi sada u čistoj nedelji posta. Prema tome, neka nam je Bog u pomoći! – Ovako je Velja Ilić pre dve godine prokomentarisao izbor Ane Brnabić za premijerku usred posta kad joj vreme nije, i naravno ništa nije bio u pravu, osim možda u poslednjoj rečenici, koja najbolje oslikava plan i program Ane Brnabić: Neka nam je Bog u pomoći, plus digitalizacija! Ili jednostavnije: Neka nam je digitalni Bog u pomoći. 

Ana Brnabić je u svoju Vladu izabrala sve same releventne ljude za koje je čak i Velja Ilić Majka Tereza. Evropske integracije vodi joj bivša urednica časopisa „Velika Srbija“, ministar odbrane je bivši portparol Mire Marković, a ministar spoljnih poslova bivši portparol Slobodana Miloševića. Tako da je veoma moguće da će i nju istorija zapamtiti kao bivšeg portparola Aleksandra Vučića i osobu koja se u pogrešno vreme, našla na pogrešnom mestu, među pogrešnim relevantnim ljudima usred časnog posta. Neka nam je Bog u pomoći!

Penzionisani načelnik Uprave kriminalističke policije (UKP) Rodoljub Milović  izjavio je da se aktuelni ministar zdravlja Zlatibor Lončar „pojavljuje u predmetu ‘zemunci’ i u slučaju Šarić“. Taj intervju Milovića podigao je dosta prašine, ali šta o društvu govori to što se osim medijske prašine ništa drugo nije dogodilo?

Još u vreme suđenja za ubistvo Zorana Đinđića pojavila se priča o nekom doktoru Lončaru iz Urgentnog centra. Taj neki Lončar, svedočili su Mutavi Đura i Pričljivi Bagzi, zaštićeni svedoci sa indijanskim nadimcima, zapravo je hirurg, ali ga je zemunski klan doživljavao kao anesteziologa. Pa su ga u tom smislu i angažovali za popularnu trajnu anesteziju, kako su pričali Pričljivi Đura i Mutavi Bagzi, ukoliko neki zemunski pacijent završi u Urgentnon centru, a pritom mrda. E sad, to što su Đura i onaj drugi po zanimanju svedoci-saradnici, ne znači da im baš mnogo treba verovati, pa je i taj neki doktor Lončar, koji je u međuvremenu izgubio prefiks “taj neki” i postao ministar zdravlja Zlatibor Lončar, više puta demantovao da se ikada bavio trajnom anesteziologijom, da se ikada družio sa bilo kojom osobom iz zloglasnog Zemuna, a posebno sa Mutavim Đurom, s kojim uopšte ne može da se priča bez prevodioca za znakovni jezik.

Onda je Krik  objavio impresivnu priču po kojoj je taj neki Lončar kupio stan od supruge nekog Nesretnog Sretka,  jednog od najboljih anesteziologa iz Zemuna. I to  baš u vreme koje su Đura i onaj drugi navodili kao period kada je taj neki Lončar dobio na poklon stan za vrhunske domete u anesteziologiji. Kupio je stan za 30.000 evra, a onda ga devet meseci kasnije prodao za 50.000 evra, što samo dokazuje da supruga Nesretnog Sretka nema pojma o trgovini nekretninama. I da je Zlatibor Lončar nevin čovek, a u stvari je deklarisani saradnik mafije.

Priča o Lončaru je priča o Srpskoj naprednoj stranci – to je jedna polumafijaška organizacija koja stalno viče: “Mi smo pošteni”.

Govori se da će veliki uticaj na to do kada će ova vlast opstati imati pitanje rešenja statusa Kosova. Imaju li ti navodi smisla?

Nemaju smisla. Srbe baš briga za Kosovo, više ih zanima ko će se smuvati u Zadruzi.

Vlast je na vlasti, a šta je sa opozicijom? Šta se dogodilo sa protestima?

Protesti su u početku bili – što se kaže – građanski, nestranački i okupili su sve koji su protiv Vučića, u rasponu od Silvane do Nirvane. Bili su tu marksisti koji ne podnose Đilasa, Đilas koji ne podnosi marksiste, LGBT populacija, Dveri populacija, popularna populacija, Kojo koji ne podnosi Savez za Srbiju, Savez za Srbiju koji ne podnosi Koja, Srđan Nogo koji ne podnosi Boška Obradovića, Boško Obradović koji ne podnosi Srđana Noga, nosači vešala, nosači testera, nosači za izbacivanje iz RTS, i naravno Džej. 

Koncept je bio odličan – u subotu odeš na porodični ručak, onda šetnja oko 18 sati, da se potroše sve te kalorije od subotnjeg ručka, i posle protesta – ko u grad, ko u kafić, ko kući da gleda Kesića. Uglavnom, protesti su bili dobri jer se na onaj kamion peo sve sam pametan čovek, da ne kažemo, sve sam čovek koji ne bi da vlada, nego samo da skida (Vučića). Ali, ispostavilo se, u Srbiji postoji deficit ljudi koji bi samo da skidaju, a ne bi da vladaju. Pa su protest polako počeli da preuzimaju oni koji bi i da vladaju i da skidaju, pošto da bi vladao moraš prvo da skineš. I tako je došlo proleće, vratile su se rode, ali je Bane Trifunović nestao sa kamiona, jer je on spadao u one koji bi samo da skidaju a ne i da vladaju. Kojo je takođe nestao pošto je održao najbolji govor beogradskog protesta, predstavnici srpske opozicije su se uspentrali na žardinjere, kamione i pik-apove, seli za klavir ko Kristina u Maratoncima kada je u Srbiju konačno došao ton-film, i neko je viknuo: “A sad malo ona?”, ne misleći na Kristinu, nego na opoziciju, koja se sve to vreme pojavljivala u sporednim ulogama, ali vazda spremna da stvar preuzme u svoje ruke. 

Opozicija je preuzela proteste puna straobalnih ideja, taman kad je vlast malko popustila sa ionako tankim živcima. Jerbo ova vlast popušta samo sa živcima, nikada u zahtevima. Imali su, dakle, strobalne ideje: da upadnu u RTS kako bi upali u Dnevnik 2, ali se onda pojavila Žandarmerija, pa ih izbacila napolje. Kad su ih izbacili napolje odustali su od Dnevnika 2 koji je uveliko prošao, a ko će da čeka onaj sutrašnji Dnevnik 2, zakazali su ultimatum za sutra u podne ispred Predsedništva, ali je tamo bilo dosadno posle tri sata čekanja da padne plafon, pa su otišli ispred MUP-a u Ulici 29. novembra, gde su tražili da svi uhapšeni od sinoćnjeg ultimatuma budu pušteni. Odustali su i od tog ultimatuma, ali su se setili da ovo sve neće da potraje večno. Zakazali su i Dan D, posle kojeg su protesti konačno propali. Istina, neko se setio da podigne neki šator u Pionirskom parku, po motivima “Hasanaginice”, koja je za ovu priliku postala “Hahanaginica”. 

Al’ nemojte da brinete – interakcija između srpske vlasti i srpske opozicije bazira se na tome da i jedni i drugi imaju više sreće nego pameti, pa će valjda da se desi nešto do septembra, kada se vratimo s letovanja orni da nastavimo da skidamo, ali ne i da vladamo. Doduše, kako ko…

Zadnja dva izborna ciklusa obeležili su beli listići i Beli Preletačević. Jesu li se građani Srbije  umorili od politike? Jesu li se novinari umorili od pisanja o jednim istim ljudima? Ima li prostora za nova lica na srpskoj političkoj sceni?

Kada se u aprilu 2015. dogodilo da u isto vreme idu intervju Aleksandra Vučića na RTS-u i “24 minuta sa Zoranom Kesićem” na B92 rezultati gledanosti su bili ovakvi – od ukupno 850.000 gledalaca koji su između 21 i 22 sata gledali ove dve emisije, oko 477.000 pratilo je Vučićevo gostovanje, a oko 370.000 Kesića. Novine su pisale da je Kesić “disao za vrat” Vučiću, urbano stanovništvo gledalo je Kesića u skoro istom procentu kao i Vučića (oko 15 odsto), ali je zato 16,13 odsto ruralnog stanovništva gledalo Vučića, a samo 7,33 Kesića. Budale! – što bi rekao Kesić. Kompletni idioti! – što bi rekao Vučić.

Pre neki mesec kada je komičar Zelenski trijumfovao na izborima u Ukrajini, redakcija Nedeljnika je na svom sajtu naređala sve srpske komičare na jednom mestu i omogućila čitaocima sajta da glasanjem izaberu srpskog Zelenskog, novo lice srpske politike. I kao što to obično biva, pregalačkim radom botovskog biračkog tela pobedio je Lav Pajkić, mlad i zelen(ski) komičar, poznat kao najbolji pripovedač adaptiranih originalnih viceva o Muji i Hasi, čija imena zameni  Đilasom i Sergejem. I eto ti komičara koga srpski narod voli, a nije Vučić. Iz tog glasanja je ispalo da je u Srbiji sasvim nevažno da li će pobediti komičar ko u Ukrajini, jer je ovde i taj legalno izabrani komičar na sajtu Nedeljnika, član Srpske napredne stranke od malih nogu. I priča viceve gore od Vučića… dakle, ovde su i nova lica uglavnom odvratna.

Dragan Marković

Foto Printscreen