POTEMKINOVA NAGRADA ZA ŽIVOTNO DELO…

Pošto je završio sve građevinske radove na izgradnji 1.000 monumentalnih fabrika u svakom zaseoku zemlje čiji je većinski vlasnik, otelo mu se da nezahvalnom narodu poruči da, umesto što ga kritikuje (on kaže, pljuje), valjalo bi spomenik mu podići.

Autor je novinar Dejan Jeremić

Nezahvalan, kakav je inače, narod niti poštuje niti uvažava onoliki trud pojedinca koji je – za ulivanje šodera u kamenje temeljce (valjda se tako kaže!?), slaganje cigle na ciglu, malterisanje, šalovanje, fugovanje, postavljanje zvučne i toplotne izolacije, električnih, vodovodnih i kanalizacionih instalacija, uvođenje telefonskih linija, kablovske televizije i interneta, krečenje, podizanje „rogova“, postavljanje crepa i oluka (gromobran se podrazumeva) – zasluženo dobio Potemkinovu nagradu za životno delo. I, da ne zaboravimo, slaganje parketa, plus lakiranje. U narodu poznato i kao lakirovka. 

Svaki student novinarstva trebalo bi da zna (u šta nisam siguran) da je lakirovka našminkana stvarnost sa svim epitetima koji joj ne pristaju, prividna slika koja i autora ubedi da treba da veruje u sopstvene laži.

Direktor svemira i cele zemaljske kugle, kao slobodan zidar sagradio je impozantan broj (10 na treći!) fabrika a za uzvrat ište samo odlivak u leguri bakra s kalajem ili isklesanu pozituru u mermeru. Ništa mauzolej. Njega će zidati sam. S kapom od bajatih novina, na glavi.

I dok govori o kulisama koje vide samo on i prelakirani i obnevideli statisti u njegovom imaginarnom pozorištu apsurda, potrebuje da poželi spomenik. U prirodnoj veličini, bistu, kip, uhvaćen u pokretu, u stavu mirno, na konju u kasu ili galopu, obelisk ili nešto od bronze što samo on može da osmisli kao što je projektovao, investirao i ozidao i onih 1.000 fabrika, nalik pozorišnom rikvandu. Ulje na platnu. I u drugom planu zalazak sunca. U bojama zrelog žita.

Tamo je, u kulisama provizorijuma, zaposleno sve što njegovom zemljom hoda. I nosi pelene.

Zasluženu nagradu za delo života uručiće mu idejni tvorac naseobina po stepama Južne Rusije, Grigorije Aleksandrovič Potemkin, ruski vojskovođa i knez, namesnik novoosvojenih krajeva od Krima do Crnog mora. Carica Katarina II opradvano je odsutna. Uz plaketu i ime u zlatotisku, sleduje i šleper Potemkinovih pampersa.

Ako su Potemkinova sela mit i legenda (kako tvrde neki istraživači), svakako su primerena metafora koja oslikava lažan utisak. Tog se načela slepo drži onaj koji bi da voštane figure s njegovim likom krase gradske trgove. Nije nemoguće, ukoliko gradove i njihove trgove projektuje vlasnik onog šlepera natovarenog pampers pelenama.

A sve no što je rekao u vezi s fabričkim pogonima dovodeći ih u vezu s pijedestalom na kojem bi stajao on u svoj svojoj veličini, uklesan u vremenu i prostoru, nije ni mit a ni legenda. Ono je predmet za ozbiljnu psihoanalizu, za tumačenje nesvesnog, potisnutog u postamentu nekontrolisane i neartikulisane želje za dodirom zvezda.

Izgovori on sve ono o fabričkim halama, obaška stećak i skrušeno ode. Kud se dede? Eno ga, protrča s viskom, špaklom i mistrijom (i onom kapom od beskorisnih novina na glavi) i izgubi se na horizontu u već pomenutom pozlaćenom zalasku sunca. Na mesečini rikvanda.

Kolumna je objavljena u listu „Danas“