Trening sa jednim igračem na terenu

Hongkong je jedno od retkih mesta na planeti gde se fudbalska lopta zakotrljala posle prvog talasa pandemijskog širenja korona virusa, ali je povratak redovnim aktivnostima klubova i igrača tamošnje Premijer lige vrlo kratko potrajao, a špic Kičija Nikola Komazec za Danas iz prve ruke svedoči o promenjenim okolnostima u ovoj specijalnoj administrativnoj oblasti NR Kine.

– Ovdašnje vlasti su mnogo naučile iz gorkog iskustva sa epidemijom SARS-a iz 2013. godine, kada je neman iz iste porodice korona virusa odnela više stotina ljudskih života. Uopšte se nisu premišljali oko preventivnih mera, pa su vrlo brzo zatvorene granice s ostatkom Kine, privremeno je stavljen katanac na škole, vrtiće i državne službe. Zabranjena su veća okupljanja ljudi i savetovan rad od kuće. Još fascinatnija i poučnija je bila reakcija naroda. Sami su počeli da nose maske, vrše dezinfekciju, prave tzv. socijalnu distancu… Ovde nema potrebe za intervencijom policije i vojske, čak ni za pretnjom novčanim ili zatvorskim kaznama. Sve je za kratko vreme stavljeno pod kontrolu, pa je sprečeno „divljanje“ zaraze. Barem u tom prvom naletu epidemije.

# Kako je fudbal funkcionisao u tom periodu?

– Fudbalski savez je brzo reagovao i prilagodio se datim okolnostima. Tako što je od 16. januara do nastavka sezone 10. marta pet ekipa iz najvišeg ranga takmičenja radilo u nacionalnom sportskom centru, a ostalih pet u trenažnom kompleksu mog kluba. Po posebnim, vanrednim pravilima ponašanja u ova dva vrhunska objekta. Počev od različitih termina, preko svakodnevnih senzorskih kontrola temperature, obaveznog dezinfikovanja tela i opreme na svakom ćošku… Svaka uprava je bila dužna da svakom svom fudbaleru i članu stručnog štaba jednom nedeljno isporuči potrebne pakete zaštitne opreme i hemijskih sredstava. I, nikome se nije ništa loše desilo, a kako nije rastao broj zaraženih i umrlih u ukupnom stanovništvu u nekom trenutku je odlučeno da se ljudi vrate redovnim aktivnostima. Rampa sa fudbala je podignuta pre dve nedelje, a do novog zaustavljanja utakmica došlo je posle samo osam dana. Do naglog skoka novih slučajeva obolelih, zbog „uvezenih“ pacijenata, Kiči je stigao da odigra jedan redovan i jedan zaostali meč prvenstva, uz jedan duel u domaćem Kupu. Sva tri puta su, osim ekipa, na stadionu bila samo službena lica i novinari – narvno, svi propisno zaštićeni – a igračima je bilo zabranjeno tuširanje u svlačionicama. Obaviš svoj posao, daš izjavu i bežiš kući. Uglavnom, zvanično najorganizovanijim metroom na svetu, jer preskupi parkinzi odvraćaju ljude od kupovine automobila, a korona virus ni vožnju taksijem više ne čini bezbednom.

#  Da li i sada trenirate kao početkom godine ili ima nekakvih korektiva?

– Ovog puta su ograničenja još veća. Na primer, Kiči je trening centar otvorio samo svojim igračima. Ponuđeno nam je da treniramo jednom dnevno. Po principu jedan čovek – jedan teren, a imamo ih ukupno tri na raspolaganju. Ko se prijavi on mora unapred da dostavi željeni termin, kako bi rasporedom bilo izbegnuto svako „gomilanje“ ljudi i traženi rekviziti za rad. Sve bez prisustva trenera, s kojima se trenutno komunicira samo u vezi programa rada. Rad u teretani je još ograničeniji.

# Priča li se o mogućim epilozima sezone?

– Za sada se sve svodi na rekla-kazala. Neki kažu da se čeka na novi nastavak trke za trofeje, a drugi da nema ništa od toga i da se samo traži pravi model prinudnog završetka prvenstva i Kupa. Čekamo…

# Očekujete li rezanje plata, za čim evropski klubovi masovno posežu?

– Ne verujem da će doći do toga, zato što ovdašnji klubovi imaju unapred određene budžete. Ne verujem da će pad prihoda uticati na zaradu fudbalera. Ovde postoji problem druge vrste, a to je kratkoća ugovora. Većina klubova dovodi igrače na jednu, plus jednu godinu, što znači da će ogroman broj nas biti slobodan posle 31. maja. Ne znači da će biti masovnih otpuštanja tada, ali nema ni zagarantovanog posla. Nećemo ostati bez hleba, da ovo neko ne shvati kao kuknjavu razmaženog fudbalera, ali idemo u neizvesnost. Ceo hongkonški fudbal, jer je pitanje da li će se vlasnici, uglavnom kineski biznismeni, povući iz priče, ako ova pandemija odvede njihove kompanije u recesiju.

Globtroter iz Crvenke

Komazec je u karijeri igrao u 12 zemalja, noseći dresove Hajduka iz Kule, rumunskog Petrolula, slovenačkog Maribora, tajlandskih Sufanburija i Pataje, Sarajeva iz Bosne i Hercegovine, južnokorejskog Busana, norveškog Haugesunda, gruzijskog Dinama iz Batumija, egipatske Smouhe, libanskog Salama, Bajanga iz Indonezije, te hongkonških Pegasusa, Saut Čajne i Sautern Distrikta. U najveći klub Hongkonga – Kiči došao je prošle godine. Sve vreme sam vodeći računa o svojoj karijeri, mada su mu se nudili mnogi menadžeri.